Духовни дом Доситеја

Младићка жеља одвела је Димитрија Обрадовића, а касније Доситеја, под двери манастира Хопово за монашким животом, а он се закалуђерио, па после сав свој духовни иметак као књижевник, филозоф, педагог и народни учитељ посветио свом српском народу и писао је народним језиком.

Манастир Ново Хопово, то одмах подразумева да постоји још један, односно Старо Хопово, један од највећих вредности нашег духовног живота, зато што су га таквим учинили они који су боравили у њему, смештен је у срцу Фрушке горе, а до њега се стиже асфалтним путем од Ирига, према Новом Саду, па испод Иришког венца, благом низбрдицом. Уочљив путоказ постоји, а љубазни успутници који продају фрушкогорско воће, вино, ракију, мед и шунку казаће и показати куда се иде до светиње. Старо Хопово, такође знаменити манастир је на раздаљини од близу три километара од Новог Хопова и архитектонски је, ако се тако може и сме рећи за један овакав вечити споменик, подоста сиромашније. Ходољубље ће одвести и до старог манастира.

Манастирска црква Новог Хопова посвећена је светом Николи, а сам манастир је задужбина деспота Ђорђа Бранковића о чему сведочи и један од докумената “Житије мајке Ангелине” из 18 века. Она је српска деспотица, мајка Ђорђа Бранковића, последњег мушког потомка ове лозе. Ђорђе је живот завршио као владика Максим.

Турци су у Срем дошли пре 1521. године, а у попису из 1546. године они помињу постојање Новог Хопова, али потврду о постојању дају још поузданије записи нађени у једном рукописном минеју и једном панагирику из 1541. године односно 1555. године. Значај манастирске цркве утолико је већи што се у њој чувају мошти светог велико-мученика Теодора Тирона. Срби га данас славе сваког 2. марта, којег су Турци убили 306. године због ширења хришћанства. Трагове о значају манастира оставио је и протестантски предикатор Стефан Герлах (1573-1578) који бележи да је ново Хопово било монашко училиште. У то време Срби у Београду нису имали своје школе па су, како је забележено, долазили у Хопово, не би ли се научили писању и читању.

Манастир је често страдавао у најездама Турака, више пута је спаљиван и пљачкан у време аустроугарских ратова, а после Пожаревачког мира (1718) поново доживљава успон и његова неуништива лепота, значај и грандиозност остали су до данас.

Раскошни иконостас барокног стила манастирске цркве исликао је чувени Теодор Крачун 1776. године, а дуборез овог иконостаса радила су тада два најчувенија мајстора Паул и Антон Резнер, а њихов посао као и позлата завршени су 1768. године. Почетком 18 века Хопово је имало и своју сликарску школу, коју су водили тада познати живописци Арсеније зоограф и Нил. Једна од личности која није учествовала у грађевинском подизању, архитектонским решењима и украшавањима манастира, а оставила је вечити траг је српски просветитељ Доситеј Обрадовић. Данас у порти, у северном крилу конака, постоји извор воде назване Доситејева чесма.

За долазак великог просветитеља везан је податак да је зидање звоника хоповске цркве рађено између 1758. и 1760 године. Баш у то време дошао је у манастир и млади Димитрије Обрадовић (1742-1811) и по доласку у калуђере добио име Доситеј. У манастиру се задржао свега три године. Забележено је да је у то време уз Доситеја у манастиру боравио још један великан, руски сликар Василиј Романович који је манастирске двери отворио 1758. године. Доситеј из манастира одлази 2 новембра 1760. године.

Књижевник, филозоф, педагог и народни просветитељ Доситеј Обрадовић оснивач је Велике школе 1808. године, а 1811 постаје и први министар просвете у Србији. Борац против сујеверја и заосталости, пише народним језиком и ствара темеље модерне књижевности у Србији.

Манастир Ново Хопово један је од најуређенијих на Фрушкој гори, у њему је дуго служена ракија “Хоповка”, а у обновљеној трпезарији одржавају се књижевни сусрети “Милици у походе”, посвећени песникињи српског романтизма Милици Стојадиновић Српкињи.

Пише: Недељко Терзић

“Овај текст Недељка Терзића подсећа нас на вековну важност Хопова као центра српске писмености и културе.”