Маратонац из винограда

Шта о самом вину мисли он, како је оживео стару прадедовску традицију и како је прве две деценије свог живота посветио краљици спорта, Лаза је и више него вољан, у свом стилу и потпуно другарском маниру поделио са нама део своје породичне историје и искустава која је стицао целог свог живота.
А као што знамо, добар винар се не постаје преко ноћи…

• Брате Лазо, за почетак, шта нам можеш рећи о себи?

Рођен сам 1982-е, одрастао у Петровчићу, где сам похађао прва четири разреда основне школе, затим као и сви из Петровчића прешао у школу у Бечмену, где сам стекао нове пријатеље. Након тога завршио средњу електропривредну школу. Војску одслужио са поносом у легендарној 63-ој Падобранској Бригади где сам стекао звање војног падобранца са шест скокова у Основној Падобранској Обуци. Након тога се запошљавам у електродистрибуцији Београд, где и данас радим. Ожењен сам, отац два сина и ћерке. Станујем и даље у Петровчићу, где сам решен и да остарим…

• Одкуд љубав према вину и виноградарству?

Љубав према вину и виноградима је вероватно ћутала негде записана у мом генетском коду, сачувана од предака, иако нисам као млад био неки љубитељ вина. Деда је наш стари породични виноград окрчио док ја још нисам био рођен. Остало нам је неких 30-40 лоза по дворишту од којих смо сваке јесени правили вино за породичне потребе. Углавном је то вино служено кад се кољу свиње, касније за Светог Николу нашу славу и за Божић и ту би остајали без вина. То вино је било специфично, рађено од неких старих сорти нпр. сећам се Сланкаменке, затим неких стоних попут Мускат Хамбурга, па и неких Непрсканаца као што су Отело и чувени Француз, који је пре Другог Светског Рата био владар винограда у Доњем Срему.

Сећам се прича старих људи који су причали како се пијанство од Француза одликовало тродневним главобољама. Ипак, кад су наши стари окрчили Винограде под Французом, па стигле неке нове сорте, интересантна је прича из наше сеоске кафане у Петровчићу, где је неки деда ушао међу сеоске момке и они га понудили вином, а деда кад је питао какво је то вино, они рекоше ”то је деда Банатски Ризлинг”. Попио деда једну чашу и устаде, а ови кажу – ”где ћеш деда, попи још једну чашу”. Деда устаде и рече – ”изем вам ја такво вино од ког ноге зебу”. Све у свему, вина је увек било у мојој кући, али се нисам превише бавио њиме, па ни конзумирао.

• Кад си први пут направио своје вино и кад си званично постао прави љубитељ вина?

Након женидбе окумио сам се са породицом пореклом из Далмације који су правили домаће вино по потпуно другој технологији од оне за коју сам ја знао. Пробао сам на њиховој слави то вино и та једна чаша је била довољна да ми потпуно промени мишљење о вину.

Код нас Сремаца је тешко признати да нисмо у нечему најбољи, али вино мојих кумова из Далмације је од мене направило винара. Та чаша вина ме је опила 2009-е у пролеће, а већ у јесен те године купујем прво грожђе квалитетних сорти винове лозе, дакле одбацујем породичну производњу и крећем да сам производим вино. Пре тога доста читам и о вину и о виноградарству.

• Кад си решио да засадиш свој виноград, где се он тачно налази и на којим сортама је заснован?

Након две године успешне производње вина од купљеног грожђа, одлучујем се за садњу малог винограда на мојој дедовини, уз само ловиште Добановачки Забран. Мала парцела, 20 ари где се одлучујем за Мерло и Италијански Ризлинг. Чекајући први род настављам да купујем грожђе и појављујем се на првим изложбама вина у Сурчину где упознајем локалне винаре и са њима договарам оснивање нашег клуба вина, где смо могли да размењујемо искуства, делимо савете и радимо на унапређењу винарства и виноградарства у нашој општини.

Долази и прва берба у несрећној 2014-ој… Поплаве су унаказиле Србију, киша је падала целе године. Први род, никакав, ал’ смо ипак произвели неко наше прво вино, а затим 2015-а берба, која нашим винима доноси две медаље на међународној изложби у Темерину. Мерло је освојио злато, а Ризлинг бронзу. Мојој срећи није било краја – поносан да на нашој земљи Доњег Срема може да се произведе вино за златну медаљу. Мали виноград од 20 ари има и мало грожђа, самим тим и мало вина, а за вино се чуло па долазе људи да купе, да пробају и тако га брзо и нестане.
А онда долази и 2017-а.

• Дошла је 2017-а… Шта се десило?

Суша је упропастила род свега… Осим грожђа које је врхунско родило те године. На парцели поред, отац није убрао ни 300 кг кукуруза, долази кући и каже – ”ако желиш посади и на ових 50 ари винограда, овде ће за пар година само грожђе и успевати”. И тако крећем у пројекат проширења винограда. Знао сам да ће се црвене сорте тражити и да ми треба нешто што ће бити издашно, а опет погодно за наш рејон. Одлучујем се за Франковку. А за бело нисам био сигуран. Наког доста читања, размишљања, одлучујем се за нову сорту Морава.

• Зашто те је баш Морава посебно заинтригирала?

Хтео сам да бар по нечем у околини будем аутентичан, да имам нешто што нема нико и нисам погрешио. Морава ме је усрећила као винара и као виноградара. Већ на својој првој изложби Морава осваја златну медаљу, а на исто такмичење шаљемо 4 вина и сва 4 освајају златне медаље и то у јакој међународној конкуренцији. То је година у којој први у околини почињемо да правимо ”бермет” по тајној рецептури, који такође осваја злато на свом првом такмичењу.

• Клуб Вина Сурчин постоји већ неких 15-ак година, каква је његова сврха и зашто би локалне винарије требале да буду део једне такве винске организације?

Клуб Вина Сурчин је направљен од стране наших винских заљубљеника и ентузијаста у тренутку када нас пар у најмању руку у то време није производила ни 1000 литара вина укупно. Вина смо паковали и доносили на наше дегустације у флашама од киселе воде. Годинама је долазило до размене искустава, до подизања нових винограда, до подизања производње, стигле су етикете флаше, пампури. Стигле су међународне изложбе, стигле су и медаље и признања. Данас Клуб Вина Сурчин, захваљујући нашем заједничком раду и дружењу може да се похвали чињеницом да се на нашим смотрама и дегустацијама сервирају једна од најбољих вина у околини, а и шире…

• Лазо, поред тога што си последње две декаде свог живота врло виђен и прихваћен винар, ти си прве две декаде свог живота посветио краљици спорта. Шта нам можеш рећи о самој атлетици и својим успесима?

Као основац и средњошколац био сам спортиста, члан атлетског клуба Сурчин. У почетку, као и код вина, рекреативац, а затим и шампион бивше Југославије, па и репрезентативац у јуниорској конкуренцији. 1999-е, у тој ратној години када су ракете и бомбе падале по Србији, Београду и мом Петровчићу, ја нисам спавао у подруму него сам се спремао за првенство Југославије и изборно такмичење за првенство Балкана. Тај мој сремачки инат ме је и довео до те моје прве титуле првака и довео до дреса са државним грбом. Месец дана након краја рата, у Грчкој освајам 4. место на Балкану у дисциплини 3000 метара са препрекама. Касније сам још два пута обукао дрес репрезентације и нажалост у 20. години због повреде лигамента завршио каријеру…

• Кога би још споменуо везано за спортске разултате и ангажман баш тих последњих година двадесетог века?

Атлетски клуб Сурчин је крајем 20. века, што се тиче средњих и дугих пруга на нивоу тадашње Југославије, могу слободно рећи уз Младост Ужице предвођене Оливером Јевтић, био међу два најбоља клуба. Сјајну генерацију атлетичара уз мене, чинили су мој брат Зоран, затим Јефто Отовић, Александар Драшковић, Иван Марјановић, Марина Тукара, Марија Крижик… Није било уличне трке, кроса или било ког такмичења да бар троје Сурчинаца у то време није било на победничком постољу…

• Има ли нека анегдота које се радо сећаш из тих дана?

Има их много!
Сећам се кад смо ишли из Ниша са првенства Србије и требали Драшковића да оставимо код петље у Добановцима, а ја да стигнем на последњи 604 за Петровчић. Испред нас човек страних таблица, не зна где ће. А нама се жури… Ја седим напред, а Драшковић позади, а Опел има троје врата. Пошто журимо, Драшковић мора што пре да истрчи отпозади, али ја морам да изађем са предњег седишта пре тога. Човек са немачким таблицама стаје да нас нешто пита, а тренер стаје и викну нама двојици брзо напоље. У том тренутку човек да гас и побеже. Драшковић излази, а након надвожњака на улазу у Добановце стоји патрола полиције и Немац избезумљен објашњава нешто. У том тренутку наилазимо ми и он показује на нас. Испоставило се да је он помислио да смо ми друмски разбојници и да смо покушали да га опљачкамо. Полицајац вади пиштољ и наређује нам да станемо. Креће претрес и хапшење. Док смо ми објаснили ситуацију последњи 604 је отишао, а мобилних телефона није још било. Отац и мајка нервозни чекају после поноћи на дворишту, а због неспоразума мене понуде полицајци да ме довезу кући. Кад су отац и мајка видели патролу на ћуприји умало нису умрли…

• Кад се спомене појам Хало Срем, какве емоције осећаш према том новинарском листу и времену у ком је некад био врло актуелан?

Ја сам као атлетичар Атлетског Клуба Сурчин имао срећу да се спортом бавим у време када је Сурчин имао ревију Хало Срем, која је наш успех пратила и објављивала често и на насловним странама. Сурчински атлетичари су тих година захваљујући Хало Срему били дословно звезде, препознати и признати, а сматрам да би данашњим генерацијама младих и успешних људи, пољопривредника, привредника, спортиста и уметника из нашег краја требало један овакав лист као потпора за будуће успехе и победе…

• Хвала Лазо – и ми се надамо да ће тако бити… Шта би поручио младим винарима, младим атлетичарима и младим људима уопште?

Бављење спортом ме је учинило човеком који има такмичарски дух и који увек тежи да буде најбољи, тако да као бивши, ако могу да кажем шампион, могу да сваком детету препоручим бављење спортом, јер је то начин да касније у животу теже само врхунским достигнућима…

Много тога увек остане недоречено, јер са добрим људима време брзо тече и новинарске странице се лако исписују. Заокружио бих овај топли пријатељски разговор са Лазом уз чашу вина и за крај дана парафразирао стихове из народне песме:

”Помало је такијех јунака,
Ка’ што бјеше Чобановић Лазар!”

Живели!

Љубомир Т Бошковић