Авион на пашњаку
Далеке 1930. године са мојих 6 година, ја, моји најближи и може се рећи старо и младо из Прогара, нашло се код двокрилног авиона и младог пилота Димитрија Љумовића са Земунског аеродрома.
До тог дана Прогарци су посматрали авионе Југословенског ратног ваздухопловства како преко њихових глава, изнад њихових њива и пашњака, прелећу, долазе и одлазе у непознато. Понекада би пилоти своје авионе спуштали што ниже и посматрали копаче и ораче, махали крилима авиона, утишали моторе, а сељаци мог Прогара би одмахивали рукама, копуљама, мотикама, косама и за час престајали са радом на њиви. То се годинама понављало, али је увек уносило велику знатижељу о авиону и о оном који управља са том машином, која уз снажну буку прелеће преко њихових глава у сва годишња доба.
Ту велику тајну, заувек је открио у лето 1930. године присилно спуштени авион којим је управљао тај непознати човек. Приликом једног рутинског лета на рути Земунски аеродром — Сарајево, приликом повратка на матични аеродром, на авиону “Бегеј” изненада је отказао рад мотора. Искусни пилот ваздухопловни поднаредник Димитрије Љумовић је угледао прогарски пашњак и на њега се безбедно спустио.
Није прошло много времена, Прогарци су дотрчали код авиона, пилота и његовог пратиоца. Пилот се брзо из општинске канцеларије јавио својој команди за помоћ и вратио код авиона. Ја сам дотрчао са мојом стрином Скевијом и деда Шандором, звонаром прогарске православне цркве. Појединци су већ увелико улазили у авион и при изласку се крстили. Тада је дошао и мој најсрећнији тренутак, да је мене и моју стрину деда Шандор угурао у авион говорећи: “Уђи баба и Мило чедо”. Пилот Димитрије је све то будно пратио, поздрављао се са народом, слатко и доброћудно смејао. Било му је драго што је тако од народа дочекан. Али младић из породице Љумовић, из Горње Црнице из црногорских Пипера, знатижељно је највише посматрао младиће и девојке. Пред њима је у маси народа стајала једна девојка са кројачким сантиметром око врата. Загледао се у њу онако отреситу, лепу и пријатну, пришао јој и упознао Живану Јелену Петровић Пекић. Десила се љубав из првог разговора.
Авион је доста брзо оспособљен за поновни лет. Димитрије је одушевљено поздрављен, а авион и пилот за Прогарце више није тајна. Али се прва љубав не заборавља. Убрзо је Димитрије запросио Јелену, венчали се у прогарској цркви, а из сретног брака родио им се син Драган Драгољуб.
Животни пут пилота Димитрија, прогарског зета, изненада је добио нову димензију пресудног 17. августа 1931. године. Тада је био у зениту стеченог искуства са 4 године летења. Летео је на разним типовима авиона, увежбавао акробације, летео на такмичења у Швајцарску и Француску. Сви су га високо ценили. Тог летњег дана примио је задатак да изврши лет на висини од 1000 метара. Дошли су да га посматрају његове колеге и наставници. Полетео је до висине од 200 метара нормално, а онда до 1000 метара у заокретима и почео да прави акробације, лупинге и друге фигуре. Сви су се томе дивили. Али у моменту када је био на леђима, моментално је испао из авиона. Висио је, покушавао је да се у авион врати. У том моменту, елиса му је одсекла ногу. То није одмах осетио, тек после спуштања падобраном, угледао је да нема ногу. Пренет је у Земунску болницу. После извесног времена његови Прогарци су га видели без ноге на штакама. Сви пилоти и народ Прогара, жалили су овог неустрашивог пилота. Посебно су га пожалили када је након 2 године умро у Сарајеву, где је и сахрањен.
До Другог светског рата Прогарци су имали још сусрета са пилотима Југословенског ратног ваздухопловства. То је постала лепа традиција. Пилоти: Раде Дејановић оженио се са Љубицом Секом Миличевић; пилот Срећко Пауновић изврсни пилот оженио је Јелену Лелу Петровић. Било је још неких изгледа за пилоте и прогарске девојке, али је све те наде покопао Други светски рат. Остало је једно моје трајно сећање на сусрет са првим авионом, на храброст и трагедију пилота Љумовића и на пријатне сусрете са пилотима Дејановићем, Миловановићем и Пауновићем. То памте и многе генерације Прогара.
Милан Живојновић СРЕМ 52/2002