Лепше је у пару
Горан Јефтић је човек који је у једном моменту морао спознати тишину да би из ње чуо прелепе мелодије. Записивао би те стихове и бележио музику, јер је схватио да је он чувар традиције.
Веома посвећено је усредсредио своју пажњу на компоновање песама и на тај начин усложњавао њихову вредност. Ради доброг извођења песме, дуго би увежбавао и припремао певача да текст изговори јасно, без грешака у дикцији. Горан инсистира да се песма научи напамет, да се уђе у психолошки моменат због већег утицаја музичког дела на слушаоце. Тек онда се пренесе емоција.
Његове мелодије су перфектне за слушање ујутру уз кафу, или за вечерњу релаксацију. Вечите композиције које инспиришу са емоцијама,шармом и елеганцијом златног доба романтизма. Врло нам је јасно да је компоновање вредна вештина. Горанова каријера,заиста,није била стаза посута цвећем. Kада је завршио Музичку академију у Новом Саду, одсек клавир, почео је да свира са оцем Андријом у оркестру “Сирмиум”.Није имао представу шта га очекује. У ноћима у којима је наступао, његов живот се променио из корена. Играо је доброг момка из провинције који лепо свира клавир. Тада је његова професионална каријера била у жижи јавности, и као сваки млад човек није знао како да се носи са свом том пажњом. Мислио је “Свет је мој!”
Његова породица је из Сремске Митровице, града поред реке Саве. Отац Андрија је био професионални музичар који је свирао бубњеве, мајка Драга је економисткиња. Али ,Горан је желео да оде из Срема у потрагу за својом срећом. Чим је емигрирао у Америку, доселио се у Њујорк и тамо стварао каријеру. Допало му се да има свирке у ноћним клубовима, да пије пуно вискија у задимљеним баровима. То је било велико искушење за први брак из кога има сина Милоша и ћерку Јовану. Улагао је велики напор да би то функционисало, али развод је био неминован. Признаје да је посао негативно утицао на његов први брак. Зато је изненађење да је у својој шездесетој години упознао жену свог живота- Наду. Није им остало ништа друго него да се венчају и прекину Јефтин боемски начин живота од кога је био прилично исцрпљен. То је најлепша прича. Да није срео своју сродну душу не би поново стварао предивне песме на њиховом брачном путовању.
Горан је дошао до драгоценог увида уз помоћ супруге. “Лепше је у пару!” Требало му је пуно година да освести своју сврху песмотворца. Њихови очеви су заједно музицирали. Схватили су обоје колико имају у себи од својих тата који су им усадили одређена уверења. На исте теме се страсте, приче које су им уписане у генерацијски код. Њихове душе су саткане од сентименталне музике уз коју су одрастали. Kао у стиху Ђорђа Балашевића “Моја проста душа словенска”. Наде те генерације рођене 1965.године су се трансформисале у разочарања.
Одрастали су уз “певану поезију” која је била чиста уметност, словенска културна баштина настала на овим просторима. А онда је протеклих година и деценија настајало скрнављење музике који су нам преци оставили у аманет. Не смемо дозволити да буду заборављене вечите мелодије, морамо оставити траг у времену тих евергрин класика који стварају перфектно расположење. Носталгија за минулих временима романтике и поезије, инспирисала ме је да напишем овај текст о човеку који прикупља предивне песме и даје им свој печат новим аранжманом. Бруси песме по својој скали вредности. Аутентично. Без наметања, само са питањем “Kако звучи?”
Горан и Нада су упловили у брачне воде и као морнари иду пут неког новог хоризонта ка својој мирној луци. То одређено место је на Флориди. Добили су жељу да путују по разним дестинацијама и нуде своју музику која је одраз њиховог унутрашњег стања. Спознали су да је једино важно да спајају стихове наших лиричара са музиком. Јефтић је сјајан пијаниста са композиторским талентом и вокалним способностима. Са великом километражом је стекао искуство кантаутора. Но,његов стваралачки дар постаје добитна комбинација у сарадњи са другим музичарима током 45 година музичке каријере. Ових дана компонује и аранжира нове песме које ће поставити на више дигиталних платформи. Kроз ову причу о необичном музичком јунаку откривамо мноштво песама у којима је он трагао за најдубљим емоцијама људског идентитета. То је уметност која захтева и стручност. У томе је лепота поетичности. За људе који су добили дар уметничко изражавање је олакшање. Уколико не деле своје таленте живот им постаје неподношљиво болан. Дакле, песма настаје на суптилан начин и одраз је истинских осећаја у одређеним моментима које песник учини вечним.
Сремац који ствара успешну каријеру каже:”На два такта , ја већ створим симфонију у глави. Важно је да ме текст дирне у срце и већ направим од више жанрова нешто своје. Музика ми је годинама давала снагу која ме је водила кроз живот и улепшавала све тешке моменте по мом путу.” Горан носи музику у својој души. Ми који смо романтична бића смо му захвални за прелепа дела за душу и срце.
Двадесетседмог фебруара Бог му даје да се поново измести из Сремске Митровице и врати се у своју кућу на Флориди. На прагу седме деценије чека га нова етапа живота када му је душа спремна да усмери енергију ка оном циљу који жели да оствари. У двоје да живе свој сан! Под неонским рекламама Флориде. У даљини се страственије пишу песме о завичају, стога верујем да ћемо ускоро чути Горанову баладу о Срему, реци Сави, музикантима које смо волели, који су положили своје инструменте јер им тамо где су отишли не требају. Тамо далеко у неким облацима пуних љубавних мелодија И оплемењених душа које почивају у миру. Kао Горанов тата Андрија који би певао легендарне стихове”Испод овог неба само ти душу знаш ми такнути”, тата који га је својим примером научио да “Лепше је у пару” да се осећа дубина света. Тако упућени једно на друго уз клавир делиће душевни мираз својих очева.
