Даје се на знање

Сеоски добошар – кратка прича о једном изумрлом а важном занимању

На измаку 19. и почетком 20. века сеоски добошари били су институција. Мада најнижи на лествици државних службеника, осећали су се важним, јер најбоље што су знали и умели преносили су наредбе власти.

Добошар је морао бити „тувљив” и грлат.Тувљив, значи да добро да упамти(утуби) текст. Некад је већина сеоског живља била несписмена, па је на сокацима чекала саопштења и наредбе власти које је читао добошар.У нашем Јакову добошари су са мањим прекидима били активни до краја седамдсетих година прошлог века.Посао добошара као споредно занимање по потреби обављали су помоћни радници у Месној заједници.Последњи јаковачки добошар био је Богољуб Алексић .који је своју службу у МЗ завршио одласком у пензију као курир и добошар.

Наступ је добошар обавезно почињао са „Даје се на знање”, а завршаван једноставним „Јављено” Неки добшари склони шали умели су и да додају додуше не баш много грлато,

”КО ЈЕ ЧУО,ЧУО, ко није је… га (Ју, извинте) у уво”

Пошто нисам успео да дођем ни до једне слике јаковачких добошара ову причу илустроваћу сликом Жике Крњешевца једног од прогарских добошара из 1941 године.Деда Жика је објавијо вест да је Хитлер ударио на Југославију шестог априла.