Једно сећање на давне жетве
Почињало се рано.Мајка нас је будила око 3.00 часа да правимо ужад, док је роса, ако је уопште и буде! Тражили бисмо нижи крај њиве, мање зреле стабљике, посебно онај део ако уз њиву неко дрвеће. Тада бисмо начупали струкове пшенице у руковети (или бисмо их ниско пожели, ако су били довољно високи!). Тада две танке руковети од стране класја спојимо и заврнемо у чвор и уже је готово. Требало је савладати ту вештину, а у рукама имати довољно чврстине да се уради ваљано. Касније их поливамо водом да не пуцају на врелини. Чували смо их у хладу, или у сенци запрежних кола.
Треба ујутро припремити довољно ужади да се може радити читав дан, до следећег јутра. Док се припрема ужад, сунце извири високо с неба и почиње скупљање откоса у камарице које ће се везивати у снопове. Ко је купио класје с оштрим осјем, ишараним чичком, гадним коровом зна како пеку руке до рамена. А ваљало је издржати на несносној врућини стално погнут, па леђа „пуцају“.За везање требало је доста снаге да се сноп не би расуо, да се уже снажно запетља, а све голим рукама. Везање је било и неки чин признања да си већ прави момак, снажан, способан. Али та се предност скупо доказивала! Гумених еластичних рукавица није било, само голе крваве шаке јер сува слама скида кожу као брусни папир!
Отац је косио тако да клас пада на покошени део тј. на „ на измав“ – како су знали рећи. Неки су косили контра, према стрњу, да клас пада на непокошену пшеницу – да купилицама буде лакше. Предност косидбе „на измав“, тј. обарањем класова на тло, је у томе што косац може косити а да не зависи о брзини купљења. То је важно ако коси само један косац, а више је оних који купе. Косац, односно косци, су увек у страху да им не дохвате пете, јер би тако успорили ток других радова и били би на известан начин осрамоћени.
Косци су врло цењени учесници жетве, за десетак дана колико потраје жетва они измршаве по неколико килограма, што за хронично испијеног и уморног земљорадника значи бити на граници издржљивости, на ивици нормалне људске снаге.
Купилицама такође није било лако, ваља уз помоћ српа, без икакве заштите, скупити довољно класова (руковет) за један правилан сноп па то пажљиво положити на прострто уже. Тај део посла зове се руковедање. Ни премало и превише класа на ужету није добро. Превише класова онемогућује везање, премало класа, нерационално је , упропашћивање ужета, а и дангуба. На врућини све пршти, класје гребе, боцка по рукама, снопље жари по коленима а стрњика по голим ногама, на којима су само опанци без чарапа. Простирање ужади често се поверава деци од 7 – 10 година, а старија деца већ помало руковетају.
Сећам се како смо ми деца имали чврсте табане да смо по стрњу ишли готово као по тепиху. То захваљујемо посебној техници ходања тако што пре одупирања о тле повлачимо ногом према напред (ређе назад) па се тако оштри остаци штрњика савијају и спречава се убод. Иначе огрубели боси табани, ми још од марта босоноги, штитили су нас као живи џонови. Мука сељачка не завршава се косидбом, купљењем и везањем у снопље, али о томе ћемо детаљније у следећем прилогу.
Д.П.Жорга
