Ручак на покровцу

Ево још једног малог подсећања на та времена детињства из пера уредника странице.Године мога детињства непосредно после другог светског рата присећам се са сетом и тугом на велике оскудице, кад су и најобичније ствари биле велике и недостижне,посебно нама тадашњој деци.

Без обзира што је минуло од тада реком времена више од 5 деценија, сећам се као да је јуче било. Био сам мали, и слабо сам као и многа друга деца јео у то доба. Родитељи су се на разне начине довијали како да ме наведу на јело.Један је, од свих, био најупечатљивији.

Отац би око поднева, кад се звезда подјари и натера пену испод амова и опреме на коњске сапи, долазио са њиве да одмори животиње, а и сам да мало отпочине.Радостан сам га дочекивао, док би мајка из шараг(љ)а кола вадила велики јутани покровац и шарену изаткану у разним мотивима и орнаментима украшену, торбу са јелом. У њој би била комадешка великог домаћег хлеба,пар главица лука и комад сланине, сапуњаре, без трунке меса, коју је сунце већ увелико размекшало и понеки барени кромпир…

Ту је била и округла, од употребе излизана и потамнела дрвена мала кутија, са поклопцем, напуњена сољу.

Оштром очевом бритвом, са сечивом закривљеним при врху, мајка би, након што ми одсече повеће парче хлеба, чистила и главицу лука, исекавши је потом на режњеве, и на послетку танке комаде зацакљене и полуистопљене сапуњаре.

Видео сам од одраслих, како умачу крајичак лука у со, и потом га шумно жваћу, блажећи му љутину меком сланином.

На све то бих додавао и по комад хлеба, и тако док не бих све појео. Тај ритуал смо звали “јести са покровца” и сви су се потајно смејали, али је био веома делотворан.

На пар корака од мене, стригао је ушима и повремено жмиркајући, гледао ме паметним очима стари коњ “ Гавран”, полу њоњус са руских степа кога су оставили црвеноармејци приликом ослобађања Београда и сам Бог зна како је после распада задруга доспео код мојих, жвакајући суво сено из кола понетог специјано само за њега као и за импровизована седишта радника.Његов мирис,резак и снажан ширио се унаоколо, подстицам летњом припеком. Сад би се мало охладио, из старог бунара, ограђеног дрвеном, изпреплетеном оградом, и са кровом од бибер црепа, уз цику и шкрипу пуштано је метално ведро на дубину од 4-5 метара, где је мировала хладна вода.

Окрећући, од употребе излизану ручку, неко од старијих би на дрвени ваљак, намотавао овлажени кудељни једек, и

узњихану кофу(киблу) подизао до јасенове даске, да би је потом преручио у другу и напојио уморну животињу.

Волео сам да се напијем воде директно из те кибле, наслањајући усне на њену глатку и ледену ивицу. Кажу да вода нема ни мириса ни укуса.

Верујте,та је имала, и за сва времена ми је остао сачуван негде дубоко у подсвести, исто као и она расчварена сапуњара, и једри лук умочен у со из дрвене кутије.

___________________________________

Речник непознатих речи:

Покровац – старо војничко ћебе којим су се покривали коњи

Сапуњара- домаћа са четрири прста дебела сланина без имало меса

Расчварено – омекшало од велике топлоте.

Кибла. нем-Kubell мет.ведро,кофа од 12 литара

Једек-дебело јутано плетиво(штранга или штранка)

Шараг(љ)е задња страница шинских кола која су била главно превозно средство у Срему.

Њоњус(нонијус) – тежак вучни коњ мађарске пасмине.

__________________________________

Поштовани пријатељи пошто је ово мој сећање стваран

догаћај поклонићу вам и стварну фотографију из тих времена

Фото: Ручак на покровцу,

Моји родитељи с пријатељима на тешким сељачким пословима (копњи) у јаковачкој Кумши,1965 године прошлог века. Очигледно сам после доброг ручка мало прилегао у “хладовини” испод кола и привезаног Гаврана који је “убијао” своје време спреман да уморне копаче увече врати кући,

те ме на жалост нема на слики.

Драган Павловић Жорга