Улично кокање кукуруза

Традиционални обичај до 60 –их година прошлог века и Јакову био је улично кокање кукуруза.За тај ритуални догађај су још током дана припремљене све потребне ствари како би ритуал био изведен. За кокање је углавном служила стара емајлирана шерпа или лавор. Ови већ расходовани предмети су причвршћивани на дугачку мотку, најчешће уз помоћ два ексера док им је дно било избушено ситним рупицама уз помоћ ексера и чекића Овако спремљен предмет (алат) у току вечери се пунио кукурузом кокичарем и надносио над ватру уз често мешање садржаја уз присуство великог броја .мештана,комшија пријатеља,рођака и наравно пуно деце свих узраста који су се том обичају највише радовали,

Добрим знаком сматрало се ако се што више кокица искока, а остане што мање пурака или пувараица, то јест неискоканих зрна кукуруза.Приликом кокања деца су певала пригодне кратке песмице као што су:

“Кокајте се кокице, као моје песнице..

Лети лети бела из пепела…“

Кокање кукуруза коришћено је ради истицања мушко женских односа међу младима. Количина искоканих кокица или правци у којима су искакале из шерпе често су за младе девојке имале посебан значај, како у томе колико су биле пожељне у мушком друштву, тако и који мушкарац је појединачно био заинтересован за одређену девојку.

Наше небеске јаковке Томанија-Тонка Филиповић и Нада Јанковић –Равић демонстрирају кокање кукуруза , Јаково 1989