Кад креденац прича…

Није то био само ормар са вратима и фијокама. Био је то сандук породичне чаролије креденац стари.

Горе чипкаста салвета и хеклерај што је баба извезла.

Унутра ред чашица, ред шећера у коцкама па тегла ајвара и слатко од јагода, још топло од лета .

А у фијокама… дрвене кашике, понека жута чоколадица , и онај један комад сувог квасца што нико није смео да баци.

Кад отвори креденац, баба као да отвори душу

“Ево, дете, узми једну коцку шећера’

Није било аларма , ни микроталасне, ни машине што саме перу судове .

Али било је топло , мирисно и с људима који су имали времена једни за друге.

Сад су нам кухиње стерилне и бљештаве али фали… нешто.

Фали онај креденац у којем се држао живот

Креденац пунији од сећања и са душом.