Легенда Прогара: Кад се срце остави на терену
У време када фудбалски професионализам често губи душу, у Прогару опстаје прича која подсећа на то зашто смо се сви заљубили у ову игру. Ненад Велисављевић, за све пријатеље и ривале једноставно Мече, већ скоро три деценије исписује историју ФК Борац. Његова прича није само прича о головима, већ о верности, локалпатриотизму и љубави према клубу која превазилази границе обичног спорта.
Све је почело деведесетих година, у време када се за фудбалски сан морало борити много јаче него данас. Ненад се присећа како је као дечак путовао на тренинге у Партизан и Бежанију, често проводећи цео дан у превозу само да би осетио мирис траве. Касније су дошле златне године у Јакову, где је под вођством Миће Миличевића стасао у правог голгетера. Ипак, срце га је увек вукло назад у Прогар. Од 2001. године, када је Борац завршио сезону без пораза, а он решетао мреже противника, Ненад је постао нераздвојни део идентитета овог клуба.
Данас је ситуација у Борцу специфична и, како Ненад каже, породична. То није обичан клуб у којем играчи долазе и одлазе. То је место где цело село живи за сваку утакмицу. Ненад у Борцу обавља неколико функција одједном — он је истакнути првотимац, члан управе, али и економ и физикалац који ће, ако затреба, први узети косилицу у руке да припреми терен. Клуб је данас јесењи првак, али Мече истиче да је највећи успех чињеница да имају преко стотину деце у школи фудбала. Заједно са људима попут Милановића, Зарића, Трајковића и Малетића, он се свакодневно бори да обезбеди услове за те младе нараштаје, радећи на инфраструктури и планирајући изградњу нове зграде и помоћног терена.
Као неко ко и у 45. години живота постиже преко 20 голова по сезони, Ненад има јединствен поглед на фудбал некад и сад. Критичан је према данашњим млађим генерацијама због њиховог нестрпљења и лаког одустајања. Сматра да је највећи проблем то што деца и родитељи желе успех преко ноћи, не схватајући да се у фудбалу, као и у животу, мора ићи корак по корак. Његов савет деци је јасан: фудбал је најпоштенија игра на свету јер не трпи превару. Колико се уложи на тренингу, толико ће терен вратити на утакмици.
Ипак, оно што Ненада највише испуњава није само статистика, већ поштовање које ужива. Играјући против момака чијим је родитељима својевремено давао голове, никада није доживео непријатност на терену. Чак и на најтежим гостовањима, где „пуца и грми“, он излази уз аплаузе, јер сви препознају његову искреност и љубав према игри. Свестан је да се крај играчке каријере ближи и да опоравак тела траје све дуже, али жеља за голом и даље је његова највећа „храна“.
За крај, ту је и прича о надимку који је постао легендаран. Као буцмасти клинац на једном путовању у Босну, добио је надимак Мече од једног комшије. Тај надимак је толико заживео да га данас ретко ко у фудбалским круговима уопште ословљава именом Ненад. За све је он Мече — голгетер, борац и легенда која показује да се велике приче не пишу само на великим стадионима, већ и на локалним теренима где се игра из чистог срца.
Борац му је дао много, каже Ненад, али чињеница је да је и он Борцу вратио вишеструко. Док год лопта буде слушала, а срце вукло ка голу, Мече ће бити ту, на свом терену у Прогару, спреман за још једну победу свог Борца.
