Пудари живе у причама

„Ја сам овде пудар винограда, чувар труда мукотрпног рада…“, подсећа ова строфа баладе о пудару на људе без којих не би било ни вина, ни винограда.

На једној од данашњих смотри пудара и „пударских дана“ посматрам једног пудара, деда у гуњу, испред кога су хлеб, лук и сланина, да се заложи пре него што гуцне мало свог омиљeног вина ….Наједном викну и проврти чангртаљку. Јак, нелагодан звук, тежак ушима привуче пажњу па се сви окренуше. Одрасли га гледају, прилазе му, деца у страху беже. Тако би, иначе, требало да изгледа пудар, али најстарији међу њима са сетом у гласу прича причу о данашњој судбини пудара. odПудара данас нема јер нема ни винограда као некада, када их је требало чувати од чворака и лопова. За наше винограде пудари су били веома важни до Другог светског рата, када тај „занат“ полако нестаје и сели се на поља лубеница.

Обавезна „пударска опрема“ били су чангртаљка, чијим је звуком пудар плашио чворке, бич, којим пукне кад би се неко или нешто непожељно појавило, и „буџа“, намењена каквом лопову. Од газде винограда пудар је заузврат добијао жито, сланину, хлеб или се погоди да, када дође зима, борави у газдиној штали или кући. Обично та погодба са газдом падне концем јуна, или раније, када и почиње пударев посао, а траје до краја септембра. Његов је задатак да чува виноград и дању и ноћу од свега и свачега, да обавештава газду како грожђе напредује и да му на време каже када је време за брање – прича стари пудар.

Да би постао пудар, човек мора првенствено да буде поштен, па тако и постоји заклетва пудара у којој се каже да ће пудар „сваког путника дочекати као човека и нахранити бећар -паприкашем, а затим људски испратити“. Старом пудару многи, с дужним поштовањем, одају признање за његов дугогодишњи рад

“.Иако сам начео и девету деценију живота, још све у винограду радим сам. Деца само дођу и помогну у оном делу што машине раде, а све остало је на мени. Није ми тешко нити размишљам докле ћу овако.

Док је здравља и снаге у овим рукама и ногама биће и мене у винограду – прича најстарији пудар коме ни данас нису избледела сећања на момачке дане, чувене игранке и живот које ове, нове генерације, могу да упознају само кроз причу старих пудара.” Питоми брежуљци и на њима виногради, оквир су за слику пред којом су уздаси неминовност

,СРЕМ“ чији људи ће вас дочекати топло, отвореног срца и пожелећете да им се изнова вратите. Очараће вас брижљиво чувана природа која их окружује и која, са сваким годишњим добом, дарује ново лице и непоновљиву лепоту.

Стара пудар каже да је данас све другачије. Нема више игранки, нити цитре и тамбуре које су окупљале младе. Ни виногради ни колебе нису као некад.

Све је сада модерније, а само они, стари пудари, још памте винограде на коцу и стара пударска јела ,бећар –паприкаш и флекице са запршком од сланине и барени кромпир.

Фото: Стара пударска колеба

Пудар – чувар винограда