Песников сан
У време када су се јесењи дани ближили крају и када смо полако ишли у зиму, увече деветог децембра у Културном центру “Карловачка уметничка радионица” је одржана манифестација уручења награде “Павле Марковић Адамов”, која се додељује за књижевни опус и животно дело аутора. Награде су добили: Урош Павлов И Душан Салатић. Признање за “Личност године” из области културе и културног стваралаштва за 2025. годину је добио Жарко Димић. Жарко Димић је дипломирао, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, на Групи за историју. Управник је Архива САНУ у Сремским Карловцима. Поред низа студија и стручних прилога, објавио је и велики број књига и историографија. Ове године је подарио читаоцима књигу “Бранко Радичевић и Сремски Карловци”.
У народу постоји једна изрека: “Ум може бити твој највећи пријатељ или највећи непријатељ”. Он је много научио од своје учитељице живота – историје. Узбуђено је исчитавао старе рукописе о прошлости српског народа, у прашини архивских просторија. Спис по спис су нестајали под разним окупаторима. Жаркова судбина је да служи отаџбини тако што се сатире од интелектуалног рада у борби за очување интегритета наших легендарних предака и сачува их од заборава. А није да није било момената када су наши преци јуришали на зидове камених тврђава својих окупатора. Ступали витешки у борбу, гледали грозоте, слушали крике рањених сабораца, гледали у очи смртно погођених коња. Жаркова мисија је да забележи витештво тих поколења, храбрих подвижника за слободу свог народа .Господин Димић је чуо приче о људима за које та архивска грађа није имала никаквог значења, била је згоднија да у њу, попут Бахових партитура, умотају кобасице на пијаци. Зато је целог свог века брижљиво чувао оно што је остало од списа .Био је предводник многих културних манифестација на којима је одабирао сјајне екипе добрих људи и уметника са којима има пуно заједничког. А то је дивљење витештву које их мотивише да напредују у чојству. Човеку који се налази међу хрпом архивистике главни је изазов како препознати шта је оно важно за издвојити. Кључно је разумети прошлост и учити из ње. Срби су мали народ који се стално врти у зачараном кругу.
Колективна свест окреће исте мисли. Људи осећају да проживљавају сличне проблеме као некада. Православне душе су остале енигма најјачим освајачима који су покушали да их поробе и потчине својој вољи и својој култури. У српском народу има ината и за петсто година трпљења. И тај отпор је увек резултирао ослобођењем од тирана, због неподношљивих односа између туђина и домаћег становништва. Жарко је радознао тип човека, који је напорно проучавао нежељена понављања историје. Тај круг сукоба делује као неки програм који се окреће константно. Сваки пут када открије неки значајан документ, понада се да је то кључ за улазак у остварење свог сна. Тако трагајући, открио је да су 1881.године Сремски Карловци добили статус града. Од тада сања сан који се увек изнова враћа – сан о повратку статуса града, који је варош временом изгубила. Зато пружа све од себе да тај сан постане стварност. Сате, дане и године проводи над књигама у архивској ризници, која пружа богатство историјског материјала. Ми смо свашта били у нашој историји, царство, монархија, били смо и у републици, у комунизму, у социјализаму… Дошла је и демократија. Али увек је власт рефлектовала стање колективне свести.
Златно доба духовности за овај градић из снова сваке романтичне душе, било је у деветнаестом веку, за време владавине династије Обреновић – размишљала сам те хладне предзимске вечери, док сам гледала слику белог храма Светог Николе у центру Сремских Карловаца. То заносно, бајковито здање је конструисао свестрани уметник Захарије Орфелин. У архитектонском смислу црква је “права лепотица” коју изнутра красе иконе Паје Јовановића. Шетала сам по главној улици, тргу Бранка Радичевића и имала осећај као да сам у деветнаестом веку. Замишљала сам кочије, кочијаше који уздама затежу коње, даме у раскошним тоалетама, господу са шеширима, углађеног понашања, како иду на балове… Затим ми се пред очима указа Патријаршијски Двор, изграђен захваљујући митрополиту Георгију Бранковићу, баш у времену које сам визуализовала. У ваздуху је титрао неки празнични електрицитет, владала је свечана атмосфера. Ноћ је прекрила Стражилово на коме се налази гроб великог песника Бранка Радичевића. Неда Гаврић је увеличала скуп својим прелепим високим тоновима и отпевала “Где си душо ,где си рано”, песму са стиховима из Бранкове песме”Укор”. Лирика трајне вредности: “Сунце зађе, паде тама. а ја оста сама.”
Када је реч о стварању музике, Бобан Џефердановић, творац дивне баладе “Чурушка звона”, изазвао је присутнима на догађају емоције туге са својом гитаром. У сва времена , па и данас, књижевници трагају за најдубљим смислом живота. Боре се са самим собом, као што написа наш кнез Михаило Обреновић: “Што се боре мисли моје”, пре нешто више од стопедесет година.
Садржај Жаркових прича је испуњен бројним сценама, које су у сагласности са уметничким делима Дамира Савића, сликара поетског реализма, који је насликао велики број портрета историјских личности. Жеља им је да покрену реализацију једне моћне историјске композиције. У сваком народу има мрачних дана, тешких бојева… Ако усред таквих момената не упадне у огорченост и очај, дочека се светлост победе и остварење свог сна. Зато би било лепо на платну овековечити легендарне моменте српске историје. Исте вечери публика је сведочила додели награде још једном талентованом поети. То је Урош Павлов, директор Народног позоришта “Тоша Јовановић” у Зрењанину. Трећи добитник, Душан Салатић, правник је и књижевник, аутор књига: “Сентандрејски симболи”, “Крстови Новог Сада и Петроварадина”, “Новосадске капеле” и “Власници екслибриса у Србији”.
Заједничка нит која повезује све поетске душе на догађају у Културном центру је што сви трагају за својим личним “светим гралом” користећи срце као компас. Док год постоје овакви ствараоци и истраживачи, душе градова као што су Сремски Карловци наставиће да живе.
