Лицемерје пријатељства

У свету који се мења брже него икада пре, где се односи често мере бројем порука, „свиђања“ и видео позива, пријатељство — некада светиња међу људским односима — све чешће губи своју дубину. Данас, више него икада, сведоци смо лицемерја у пријатељским везама, где се иза осмеха крије завист, а иза лепих речи – празнина.

Савремени човек жуди за блискошћу, али се плаши искрености. Пријатељства се често заснивају на површним темама и заједничким интересима који трају кратко – колико и трендови. Уместо да буде ослонац у тешким тренуцима, пријатељ постаје „контакт“, неко ко се зове кад нешто треба, али ретко када се позове – тек тако, без разлога. Та површност често доводи до разочарања, јер кад дођу лоши дани, они који су били ту „увек“ нестају без објашњења.

Један од највећих парадокса модерног пријатељства јесте управо друштвена мрежа – место где се многи труде да покажу колико су вољени, окружени пријатељима, подршком, осмесима. Али, та слика је често само маска. Истински пријатељи не морају да се хвале блискошћу – она се види у поступцима, у тишини која не ствара нелагоду, у јављању када није ни рођендан, ни празник, ни потреба.

Лицемерје у пријатељству најболније је јер долази од оних у које смо имали поверења. Разочарање у пријатеља може оставити дубљи траг него неуспела љубав. Оно нас учи да будемо опрезнији, али не би требало да нас учини хладнијима. Не треба престати веровати у искрено пријатељство – треба само знати препознати ко га заслужује.

На крају, искрено пријатељство није често, али зато има непроцењиву вредност. Оно се гради годинама, проверава у тишини и очајима, и опстаје чак и када све друго стане. У времену лицемерја, највећи подвиг је бити – искрен.

Д.П.Жорга