Истинита прича
Сад би сви да беже на село, да тамо здраво једу и пију, да виде родитеље, шетају по природи, сакрију се од вируса, а кад стигну на место на ком је некад била кућа, схвате да тамо одавно ничега нема. И немојте се тад изненадити ако наиђе неки странац, па вас на лошем српском одатле отера. Ту кућу и земљу сте продали да бисте реновирали гарсоњеру која прокишњава, купили диплому и набавили девојци нову задњицу, а за остатак стрпали родитеље у старачке домове.
Пристали смо да продамо воду, пијаце заменили Лидлом, породицу сексуалним слободама, земљу која нас храни смо запустили службовањем по канцеларијама, децу кућним љубимцима, пријатеље имамо још само на друштвеним мрежама, протерали смо уметност и културу, јер не желимо да нас ишта буди из овог кошмара који својевољно живимо без икаквог доброг разлога. Политика јесте крива за убиство онога што се некад звало Србијом, а ми смо криви што то нисмо спречили.
Где смо ту смо, идемо даље…