Окрњена фотографија

Сара Дамњановић је рођена 1993. у Београду. Студира на Високој туристичкој школи. Пише кратке приче, прозаиде и песме, а паралелно се бавила и глумом. Освојила је више награда а радови су јој објављивани у часописима и периодици.

Село мог детињства је место у које сам се случајно доселила „привремено“, а затим ту „привремено“ и порасла. Заволела сам га за стално. Мој Срем је имао кокошке, свиње и понеки трактор и звао се Бољевци.

Миран крај, тај мој Срем, осим ујутру када би чика Сава, који је све ређе бивао чика, а све више само Сава, ушао у кућу пола сата пре него што бих се будила за јутарњу смену у школи и гласно поздравио укућане додајући обавезно и неку псовку уз „добро јутро“. Углавном би га чекала Бабаја са кафом, а деда је устајао чим дође. Некада сам имала утисак да се Сава, након што седне за сто, свађа сам са собом, али на неки весео начин. Колико год ослушкивала са спрата, нисам никад чула Бабају да му нешто одговара. Он би причао и причао, а онда би се некако смирило његово брундање, то је био тренутак када деда силази низ степенице. Тада је почињала конверзација. До мог силажења сви су већ расправљали о општем стању у земљи, јучерашњим вестима и другим лаким темама о којима се дискутује у седам ујутру…

Из књиге Саре Дамњановић „О зид“