Партизанске славе у Срему

Време партизанских слава било је време обележавања комунистичке историје из Другог светског рата…

Унапред су сматране успешним светковине у Крчедину, Војки, Сасама, Ашањи или Сурдуку, ако су у госте дошли ратни хероји Марко Перичин Камењар, Јован Веселинов Жарко и Стеван Дороњски. Јер, у родном крају били су популарнији и од Силване Арменулић која је долазила да забавља народ.
Поред крсних слава, које празнује само српски род, те сеоских и црквених, једино су Сремци дуже од пола столећа светковали и оне партизанске. Имали су и своју борбену песму, која је постала химна не само партизана, већ ју је и народ прихватио. Сремци су били партизани, не зато што су претерано волели петокраку, већ што нису могли да живе без оне велике звезде на небу, која неће ни да им огреје авлију и осветли шор док год било која окупација траје. Зато су збор зборили на Фрушкој гори, одакле су отишли “за Босну, тамо да се боре”.

Корачница “Кад су Сремци кренули” орила се на партизанским славама од Адашеваца до Шимановаца, од Ашање до Шуљма, и дуж Дунава, од Чортановаца до Сурдука. Светковине поводом неког значајног датуму за село из времена НОБ уведене су одмах по ослободењу. Њима су мештани одавали пошту палим борцима и подизали им споменике на главним сеоским трговима. Касније су постале традиционалне, па су се села такмичила чија ће светковина имати богатији културно-уметнички програм и спортска такмичења, те под чијим је кафанским шатрама било више гостију. Значај славља зависио је превасходно од говорника и главних гостију, комунистичких политичара.

Иако су се обично одржаване у јулу, августу или почетком јесени, славе су припремане већ од зиме. Организоване су увек по сличном сценарују, најпре месних СУБНОР-а, а касније штабова, у којима су били и борци, али су задужења имали и секретари партијских организација, председници Соц. савеза, омладине, КУД-ова и спортских друштава, директори основних школа. Приоритетан задатак штаба био је да обезбеди присуство што више угледних политичара, углавном прослављених команданата војводанских бригада, другова по оружју сремским борцима. Пошто нису били вични говору, позиван је и неко од оратора, али је присуство једног ратног хероја било обавезно. Деценијама су, не само међ миу борцима него и у народу, били омиљени један државник и један генерал – ратни херој Јован Веселинов Жарко и Марко Перичин Камењар.

Славе на које би они дошли унапред су проглашене веома успешним. Од седамдесетих партизанске славе почели су да прате и медији, објављујући прилоге у ударним терминима или на насловним старанама новина. На великом народном збору 22. јула 1968. у Војки, непосредно после студентских демонстрација, говорио је председник војводђанских комуниста Мирко Чанадановић чија је политичка звезда била у успону, а присутни су били и Веселинов, Мирко Тепавац, Бранко Пешић, те неколико генерала и народних хероја….

фото: Маријана Вучић