Дудови у Срему
Дудови у Срему
Неко се сећа. За нас који се не сећамо, остаје да покушамо да замислимо како је изгледао Срем о којем се прича са носталгијом.
Срем из детињства наших очева увек је живописно описан, са мирисиним миром, тишином, умирујућим звуцима Саве и воде која се точи из бездана, са зорама петловима најављеним. Време које се није мерило сатима, већ црквеним празницима и црвеним словима. Датуми одређивани према радовима у пољу, па се могло чути да је неко рођен после Петровдана, када се вукло ђубре на њиву. Приче о Срему имају и укус препеченог хлеба, намазаног свињском машћу, посутог алевом паприком и укус воћног думста који се трошио само о празницима. Рапсодија за сва чула изазвана је каснијим сећањем на недељне ручкове, са свим „по реду“ и са свима на броју. У том Срему од пре, из винограда су се цедила нека боља вина, за неке боље кумове и тада се наздрављало сећањима на нека претходна временима. Осетите топлину фуруне која се жарила два пута у току недеље за хлеб и штрудлу са маком.
Да прича о Срему не би била превише идилична, обавезно се убаци део о томе како се пуно радило и тешко живело, али имало се времена да се поседи на клупици на широком прашњавом шору. Да се дивани у хладовини столетног дуда.
Такве хладовине више нема, јер нема више ни тих дудова. Густе дудове крошње правиле су некада дебелу хладовину у двориштима и испред кућа, док су она стабла посађена између насеља била ветрозаштитни појас и оријентир, нарочито зими кад све забели, па се сеоски путеви једва назиру. Нема ни ракије дудињаре, ни буради од дуда за ту ракију, ни руку црних од плодова, ни флека од слатких дудиња које не могу да се уклоне са одеће.
Последња владарка Хабзбуршке династије, Марија Терезија, пре два и по века желећи да допринесе развоју свиларства и управо том делатношћу материјално унапреди своје јужне провинције које су се показале подесним за садњу овог дрвећа чије лишће представља једину храну свилених буба, донела је пропис да око сваке куће мора бити посађено до 20 белих дудова. Млади супружници су одмах по склапању брака, по њеној наредби морали да, као симбол вечне љубави, засаде бели дуд. Колико им је свиларство било значајно, говори и чињеница да је тадашњи гроф Мерци смрћу казнио сваког ко би се усудио да направи било какву штету расадима. Сви су морали брижљиво да пазе на њих. Становници су бесплатно добијали саднице и јаја свилене бубе. Откупљивале су се коконе, чауре свилене бубе из којих се извлаче свилене нити.
Данас се нажалост та слика доста изменила, дудова скоро да и нема, те новије генерације одрастају без њих. У другој половини 19. века производња свиле била је у опадању, нарочито када је након Другог светског рата предност дата синтетици, чија је производња била јефтинија. Дудова стабла су тада у највећој мери посечена, један од разлога било је и ширење штеточине – дудовца, који је уништавао дудове. Пред Други светски рат, у тадашњој Србији, било је више од два милиона стабала белог дуда, док данас има свега пар хиљада.
Понеки стари дуд који је још остао у Срему као неми сведок времена када је царевао овим пределима, чека да нове генерације открију лепоту његове крошње и сласт гусеничастих плодова и замене дрвореде туја, украсног шибља и пауловнија садницама новог дуда. Чека да се врати.
Т.А.
