Свети Сава – Забрањиван али не и заборављан

Када се, у освит недеље, 14. јануара 1236. (по старом календару), упокојио Св. Сава, био је то, у нашем народу, дан туге, страха, благодарности, љубави и поштовања. Овом приликом, сетимо се када је први пут, на овим просторима, Св. Сава, код Срба слављен као школски патрон.

Забележено је да је Св. Сава слављен школске 1823/24. године у Карловачкој гимназији, где је тада ђак био и Павле Стаматовић (1805-1864), из Јакова. После је Павле студирао филозофију и богословију у Пешти, где је службовао. По доласку у Сегедин, на службу за пароха и вероучитеља, увео је међу српским ђацима и студентима обичај прославе Св. Саве, одакле се празновање српског просветитеља раширило по читавом Српству.

Иначе, за први писани документ о прослави Св. Саве у школама, уз и ма се уџбеник за III и IV разред српско-латинске школе у Сремским Ка р ловцима. По њему су ученици, на дан 14. јануара 1735. године, ослобођени наставе и позивају се да се тога дана моле Св. Сави да их заступа пред Богом. Дакле, на овим просторима, северно од река Саве и Ду нава, Свети Сава је слављен као школски патрон, још у XVIII и XIX веку.

Од тада су се ређали ратови и несреће, а име Св. Саве помињано је све до 1944, када су га окупационе власти потпуно прогнале. 1945, у ослобођеним крајевима, Св. Сава слављен је у школама. Али, већ 1946, 21. јануара, у школе земунског среза стигао је допис са препорукама: „Тога дана, у школи неће бити наставе и приредиће се уобичајене школске свечаности. Верског обреда неће бити, пошто се црква издваја од државе. Одржати пригодно предавање о Савином просветитељском деловању и легендама које је народ створио, сликајући га у својој машти и фолклору.“

Затим, препоручују: „Поднети извештај који треба да садржи осврт на рад у школама, на задатке школе и ученика, на рад и резултате школских организација, школског савета, ђачке трпезарије или дома, пионирске организације“. Писало је, даље о Св. Сави и као борцу против ненародног режима. А 1947, приступ у школе Св. Сави потпуно је забрањен. Остао је само у Цркви. Требало је, потом, да прође више од четири деценије да би се вратио на начин који му припада!

Душан Ковачевић