Ћулинци

У лето 1886. страшно невреме задесило је источни Срем. Олујни ветар чупао је дрвеће, и дизао кровове. Тада је угриновачка црква, највиша грађевина у селу, видљива са свих страна, остала без крста и врха торња. Полупани цреп прекрио је порту. Гледан издалека, торањ је личио на „ћулу“ – чобански штап са заобљеним, лоптастим крајем. Добановчани су се први сетили да по томе и таквом торњу Угриновце назову „ћулинци“. Српска посла. Уместо да помогну, од Добановчана и остала села, из сурове шале и пакости, прихватише овај назив, јер је торањ, као највиши, био видљив издалека и са свих страна.

Две године су мештани Угриноваца сакупљали новац и помагали мајсторима да обнове цркву. Најзад, 1888., на своју стоту годишњицу храм је, обновљен, поново заблистао. Надимак „ћулинци“, међутим, остао је да деценијама касније подсећа на страшну олују, али и на – пакосне комшије.

Душан Г. Ковачевић