Са Кордуна - до Прогара
Мој пријатељ чича Павле Пушкар, домаћин у Прогару, често ми је причао како је до доласка у Војводину, размишљао и маштао да, из краја у којем је одрастао, са породицом трајно оде у крај где се боље живи. А рођен је у Петрињи, растао и селио се од Топуског, до Вргин Моста. Још пре Првог светског рата, његова браћа одселила су се у Америку, а чича Павле је желео да оде у Војводину, јер је чуо да се у њој може лепо живети. То је писао и својој браћи.
Једног дана, три године по завршетку Првог светског рата, браћа су га обрадовала пакетом из Америке. Још је већа радост била кад је у пакету нашао и нешто долара које су му браћа послала и написала да му новце шаљу како би се са својом породицом одселио у Војводину, да тамо купи кућу и обрадиву земљу. Веће захвалности браћи није могло бити од његове. Одмах је с породицом кренуо на дуг пут. Већ је знао да се у Срему може купити готова кућа и прилично обрадиве земље.
До Жељезнице у Вргин Мосту, 1922. године, лако је стигао сељачким превозом, а одатле, даље, са целом породицом и стварима возом. Све до Железничке станице Бољевци. Целим путем бринуо је како ће се снаћи у новом крају. А у Прогару, селу до Бољеваца, брзо је сазнао да један домаћин продаје кућу и њиву на осам јутара. Кућа на центру села, одмах уз православну цркву, основну школу, општину, попин стан. Видео је да је то одлична прилика, са власником се погодио, исплатио му аконтацију и, уз помоћ домаћина из Бољеваца и Прогара, сељачким колима одмах пребацио породицу и ствари у Прогар.
Прогарци су га радо дочекали – био је први досељеник са бројнијом породицом. Сви су се лепо спријатељили с њим и сви заједно наставили да у Прогару лепо живе. А породица Павла Пушкара временом је стицала војвођанске навике. Са женом Мајом имао је ћерку Јелену – звали су је Јека и четири сина: Петра, Николу, Милана и најмлађег Драгана.
Драган ће, као најмлађи дечко путовати. Најстарији син, Петар одмах је пријављен у шумску управу. Са завршеним курсом, постао је лугар и послат је у славонске шуме. Тамо је био велики шумски ревир. Ишао је и на сеоске игранке, где је упознао девојку Невену. Са њом је лепо живео и родио им се син Милан. Милан је вредно студирао и у тим крајевима остао да ради као ветеринар. Вероватно је још жив…
Други син чича Павла Пушкара, Никола (сви смо га звали чика Ника) постао је тежак инвалид јер је, непажњом, у једној вршидби жита, изгубио руку. Он је у Општини Прогар примљен за подворника и поштара, јер се по писма морало ићи до Поште у Бољевцима. Али, чика Ника је био и сеоски добошар, уз млађег добошара Жику Крњешевца. Оба су јављали о свим важним новостима у селу. Тако је чика Ника, 6. априла 1941, у рано јутро, јавио селу да је Хитлерова Немачка објавила рат Југославији. Управо тада су преко наших глава у Прогару, прелетале мемачке „штуке“ и бацале бомбе на Београд… Трећи син чича Павла, Милан остао је на земљи, да буде сељак. Оженио се мојом рођеном сестром Богданком – Бојом и са њом добио пет синова: Мирослава, Драгана, Саву, Павла и Лазара…
Милан Живојиновић