Приче око казана (2)

Учитељска ракија

Стижу са комином учитељи сурчински, Мита и Милојица. Деда Паји се допала његова ракија, нуди их и додатно ужива у њиховим похвалама. Не идемо још кући. Ложим ватру и за учитеље. То је поштовање. Већ сам био ђак, а то је тада више била част него обавеза.

Учитељи светски људи, начитани и сви их по ш тују. Знам да су и глумци, гледао сам њихове приредбе. Остала је за њима анегдота да су на пробе сваки пут доносили и флашу ракије. Глумили, пили и стално водили полемику чија је боља. Исти казан, исто друштво пекло. Ал’ ниједан не попушта да је она друга боља.

Господа порезници

Приче на казани’ разнолике. Слушам и уживам. Слажу се да су сељаци уништени задругама и обавезама. Понеко опсује понеког порезника. Ови су гори од Турака, ал’ зато лепо обучени! Дугачки кожни мантлови, беле кошуље са краватнама, шешири обавезни. Плене и за обавезе односе све из куће, до последњег зрна жита, ако немаш довољно, мораш да купиш од државе и намириш килажу. Па зар своје жито да купим, сиктао је сељак у браду. Жене су биле гласније, викале су за њима да су светске лопуже. Како свеске кад су наше? Децу нису одводили. Па нису они ни прави Турци, мислим ја.

Свињари с краватнама

Чика Беља Ваврецки из Војвођанске улице (некада краља Александра Карађорђевића), у’ранио тридесет бра’oва. Једно јутро их нахранио и задремао у кујни, на столици. Уђоше два накинђурена порезника: Ђура Петковић и неки Тица, не сећам се која, тако су га звали. Почеше да броје, а свиње к’о свиње – немирне. Не дају да се изброје у миру, праве им „штруц“, као да су их препознале. Уђу они у свињац да броје, искаљају им се мантлови, а бесни Славујко отвори врата и почну да их терају ка шору, па ће после у државни свињац. Стрина Мара утрча у кућу и виче Бељу. Овај истрчи и кад виде о чему се ради, ‘ладно каже жени: нисам ни знао да имамо свињаре са краватнама.

Лепотице и вејавица

Одоше шунке и сланине на неке друге таване, не зна се ни данас чије. Мада се добро сећам да су мантлијаши скоро сви били дебели, ваљда од дебелих бра’ова. Нису сигурно од мршавих свиња, које су само риле по ледини и биле све излопане од штира и зеља. Дуго нису ни јеле док не крену штрњике после косидбе жита. С јесени смо наше свиње терали у храстове шуме код Обрежа и Купинова да се угоје жиром. Враћане су кад завеје снег, дебеле мангулице, лепота их видети. Све као једна, округле и кратке.

Једне зиме, мој деда Паја јавио да креће са њима кући. Чика Драга Јаношевић ме повео на саоницама, а вејавица опасна, да га сачекамо у Јакову код наших рођака Путниковића. Једва смо се пробили кроз сметове до Јакова. Како је деда стигао са свињама и кол’ко их је дуго терао, не сећам се. Знам само да сам ја остао завејан са коњима и санкама. Чика Драга је тек после недељу дана дошао по нас у Јаково. То је била зима и снег. Од сметова не видиш ни комшије преко пута. Само врхове кућа и дим из оџака. За чишћење снега до подрума и пушнице био је птребан цео дан. Тако је то било једне зиме.

Стеван Гогић