Приче око казана (1)
Полицајац
Кренем пре неки дан колима од куће. Неодређено куд, као чини ми се и многи други који се возикау цео Божји дан. Можда ћу путем романтике старе, па све до Обедске баре. Тамо ће доћи и драга, каже песма стара. Сустижем трактор који вуче казан за печење ракије. Обилази нас саобраћајни полицајац на мотору и даје гас, уместо да га заустави и пи та: Јеси ли пио и колико? Како не пијеш кад им аш казан и печеш ракију? Причај ти то неком другом. ‘Ајде да дуваш. Ништа он. Јури да ље као да су пијани и бахати возачи негде да леко! Уместо да га запита, код кога иде да пе че, јел’ тај вози кола, оде са њим код тог до маћина и одма’ му одузме возачку дозволу. Бо ље на време да спречи неку незгоду у јендеку.
Сурчински земљотрес
Људи, моји! Да видите колико је густ саобраћај кроз Сурчин! Гушћи од магле. Па, ми смо светска метропола, истина, сеоског значаја за доњи Срем. Кад се стуште комбајни, аутобуси и шлепери са Микуље, све се тресе. Од шора, до вр’ баште. Тенковски су то потреси. Лос Анђелос је преживео земљотрес, има и брегове, али сигурно нема рупе на путу и свакодневне потресе темеља од кућа, падаље црепова и пуцање прозора.
А и наши стари правили темеље од десет цм. За шинска кола ће бити довољно јаки. А види сад белаја. Не можеш довикати комшију преко шора а ни прећи пут од тих моторних скаламерија. Ово ће смак света, виче ми чика Пера, иначе глув као топ, али ову гунгулу – чује. Чује се она до светог Петра и његова небеска бука за овоземаљску делује као еколошки мир и тишина.
Казан и око њега
Стиже казан код Јоце „шљивовице“. У путу се срео са још једним који иде у другом правцу. Сезона је за ракију и тако је сваки дан. Друштво се окупило и пије се дудињара, испечена још пре два месеца и почиње прича. Нема деда Боје и још некух чувених ракијаша. Помрли су, Бог да им душу прости. Били су то људине свога доба. Ма какви за два, можда и за три века. То су била времена кад су они пекли на казани’ код Миљуша. Пробао се првенац, хвалила ракија на сва уста, док се не опију. Дремну мало, притрезну се и опет испочетка.
Седам посто осам посто
Ни пијењу ни причи никад краја. Ја са деда Пајом дотерао нашу комину, ложим ватру и слушам. Било је у Сурчину три штедионице са улозима мештана. Камата на улоге била је седам посто, а на кредите осам посто. Узи мали људи да праве куће, котобање, сви њце, куповали коње. Улагали паметно, да не пропадну, кућа да процвета, било је најважније. Закључак је тог банкарског почетка: задужуј
се само кад мораш. Сви би да зараде од камате на уложен капитал а знали су да те зараде нема ако се не узимају кредити. Попили, а разборити!
Стеван Гогић
