Из пера уредника
ОНАКО УСПУТ
Гордост нас уби. Сваки од нас најбоље зна шта је Србима чинити и сваки је упоран да буде вођа. Другог да послушам, Боже сачувај, а да ми тек неко командује ни чути. И тако стотине и хиљаде малих вођа стварају стотине и хиљаде шачица и групица које саме и ситне не могу ништа да ураде. Али те вође су упорне и своје пратиоце уверавају да је само то прави пут и да другог нема. И чак ако тај пут траје годинама, а резултати нула одговор је исти, само овим путем. Гордост нас уби.
Мене првог. Сви знамо начин и пут који води бољитку србском, али то никако да се деси.
Но нити један од нас, а посебно вође и вођице, се не питају да ли сам управо ја са својим ставом и животом препрека ка том србском бољитку.
” Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство Небеско”,каже црква наша.
Сиромашни духом то су они који себе сматрају за најниже и за оне који ништа, ама баш ништа, не могу да чине. Они знају да само Божја помоћ може да их изведе на прави пут.
Онај који први приђе своме ‘бившем’ саборцу са којим се разишао ради мишљења и који тражи опрост и помирење Христа ради и србског рода ради тај и такав ће моћи да нешто уради. Ја, ти, овај, онај, српски сељак, ветеран, грађанини, Артемије, Амфилохије, Иринеји, Бошко, Вук, Ђилас, Александар, Ивица, сви ми смо нико и ништа.
Овакве какви смо Бог нас не треба.
И како Царство Небеско може без милиона других моћи ће и без нас. Међутим који би први пришао брату и рекао погреших брате опрости тај би пример дао свима и целом српском роду.
Но, чик ‘де учини то…….