Домаћин

Домаћин бити, није било лако а и није могао бити свако. У данашње време кад човека хоће да похвале кажу да је успешан, образован, вредан, имућан, добар… Некада је постајала једна реч која је говорила све.
Домаћин.

Домаћин није био свако. То је био човек који зна ред и обичај, који има васпитану децу, часну породицу, онај коме се верује. Домаћин је знао како се поштују родитељи, за живота и после смрти. Како се дочекује кум и испраћа путник намерник.Са таквим се човеком ломио славски колач, кумовало и седело у горњем крају. Његова реч била је јача и од богатстава и од сиромаштва.

У злу непокоран, у добру понизан.
Частан.
Јасних начела и моралних норми.
Непоткупљив и непоколебив.

Домаћин је могао имати много, али и мало, ако је питање материјалних вредности. Вредео је као човек. Могао је живети у селу или у граду, бити образован или неписмен. Није га домаћином чинило ни одело, ни кола, ни кућа. Тиме га је чинило часно порекло, слога у кући, начин размишљања, а понајвише однос према људима. Ко не ваља у својој кући, не може бити добар
човек.
Ко је превише гласан није сигуран у оно што прича. Ко нема милости, нема ни храбрости. Сећам се неких људи које су називали домаћином. И њих нису сви волели, али им нису порицали стечену титулу. Све што мисле о њему изговарали су после признања да је, Домаћин човек.

Данас је на жалост све мање домаћина у Срему…