Војвода Петар Бојовић

Како је завршио ослободилац Београда и Срема и Јакова, Војвода Петар Бојовић…

У згради ОЗНЕ није било текуће воде и млади комуниста је морао да пере руке у лавору. Крв се сливала у посуду попуцале глеђи… Младић је уморан, није лако дуго тући човека, макар он имао повијена леђа и седе бркове. У просторију улази потпоручник са мастиљавом оловком иза ува и седа за сто.

• Знаш ли ти кога уопште тучеш друже? Одмори мало видиш да су ти руке крваве, обраћа се младићу.
• Ко је, шта ја знам ко је, народни непријатељ. Јуче су га покупили на неком Врачару, не да каже кућу, помиње и неки кајмак. Ето папира пише ти све ту друже потпоручниче, рече младић и дода, нема више куће деда, све је то сад наше, народно.
• Знаш ли ти да читаш друже, наставља потпоручник,
• тај деда под твојим ногама је Бојовић Петар, војвода. Ударна песница српске хегемонистичке клике. Не спомиње он никакав кајмак већ Кајмакчалан, а Кајмакчалан, ух, то ти је већ дуга прича.
• Шта је војводо, знаш ли ти да читаш? – Упита Петра млади комуниста бришући крваве руке од чакшире.
• Знам српски, немачки и француски – одговори војвода.
  А и ђе не би знао када је још после Другог српско-турског рата 1878. године, када ова двојица нису била ни рођена, Петар Бојовић тада као први у класи Артиљеријске школе, преводио стручну војну литературу са немачког и француског језика и тако усавршавао своје знање о коњици.
• А знаш ли како комунисти туку?
  Настави младић разјарен војводиним одговором, и поче да га гази сад већ од крви црвеним чизмама. Ако су му руке уморне ноге нису…
• Доста је друже, – прекиде га потпоручник показујући мастиљавом оловком на лист папира.
• Овде пише да треба да умре природном смрћу.

Комунистички зликовци из ОЗНЕ након 3 дана мучења вратили су војводу Бојовића његовој кући, у то доба имао је 86 година. Кући га је дочекао млади Коста Ракић, породични пријатељ и послужитељ у дому Бојовића.

Човек на основу чијих сећања данас знамо како су изгледали последњи дани војводе Бојовића, и који је приче о њему препричавао све до 2019. године кад је умро у 96. години. Комунистички зликовци су за месец дана дочекали смрт војводе Бојовића. Био је то хладни 19. јануар 1945. године када је војвода у Београду умро од последица премлаћивања а у матичној књизи умрлих као узрок смрти заувек остало записано “обострано упаљење плућа.”

Није град ни био за њега, сељачко је он дете из села Мишевића код Нове Вароши од родитеља Перута и Раде, земљорадника.
Као деветогодишњак је би приморан да пређе из Старе Србије која је тад била под контролом Турске, у Радаљево код Ивањице.
Након завршене гимназије у Београду, у Артиљеријској школи 1875. године упознаје Степу Степановића и Живојина Мишића. Било је ово својеврсно предсказање да ће још уз Радомира Путника, баш њих четворица постати иконе српског војевања.
Учествоваће у свим ратовима за стварање државе Србије, градиће војску и одбрану, водећи рачуна о деци и омладини свог народа.

Ниједном краљу неће били покорни, ниједном политичару понизни. Ослушкивали су само бол свог народа.

Петар Бојовић ће 1876. године у Први српско-турски рат ући као малолетни питомац Војне академије, где ће га одликовати руски цар Александар II Николајевич. У Други српско-турски рат ће ући пунолетан. Водио је 6 ратова, извојевао сјајне победе, руководио је повлачењем кроз Албанију и он је изабрао локацију на Крфу где ће се склонити српска војска.

По пробоју Солунског фронта унапређен је у чин војводе и био је последњи коме је тај чин додељен. Одбио је да буде министар па је пензионисан, рекавши да је он војник:
“Мој живот, то су наши ратови”, говорио је.

У пензији је писао мемоаре у својој кући на Врачару у Трнској улици. Уживао је у пензији пуних 20 година када је 1941. године у својој 83. години поново активиран као помоћник врховног команданта Краљевске југословенке војске, краља Петра II. Немци га хапсе и Франц Нојхаузен, пуномоћних немачког Рајха за привреду Србије му нуди сарадњу са Немцима за велику плату и могућношћу напуштања Србије. Војвода одговара кратко:
“Ви знате да сам ја војник, да ценим сваку војску па тако и вашу.
Ваша војска је у овом тренутку окупатор моје земље и ја са њом не могу сарађивати.
Ако ми обећате да немачки војник док траје окупација неће прећи мој кућни праг, ја вам обећавам да за то време нећу изаћи из дворишта.”

Нојхаузен је пружио руку и прихватио договор који је поштован до краја рата. Стража испред његове куће није му правила проблеме чак ни када је шетао по дворишту у свечаној униформи. Али, након Вермахта стигли су комунисти. Када су већ контролисали Београд првом приликом су упали у кућу војводе Бојовића, поред већине ордења украдена је и сабља од које се војвода није одвајао пуне 63 године као и калпак. Ова 2 предмета данас недостају на комплету личне униформе Петра Бојовића која се чува у Народном музеју у Чачку и сматрају се изгубљеним.

Бојовићев комшија из Трнске 25, др Павле Милошевић сведочио је да је ОЗНА одмах по војводиној смрти преко Радио Београда издала саопштење у коме је забранила свима да присуствују сахрани овог непријатеља Народно-ослободилачке борбе. Легендарни српски командант сахрањен је без икаквих војних почасти уз малобројне чланове породице. За то су се побринули нови владари оличени у људима у кожним оделима и шеширима који су лично надгледали сахрану.

Пре 103 године Прва армија под командом војводе Петра Бојовића ослободила је у Првом светском рату Београд. Град који ће му 27 година касније скинути главу а он постати војвода кога су понизили и убили потомци његових ратника из Првог светског рата. Њима је више од куће на Врачару сметало то славно име и 42 ордена на његовим грудима